Istina o Isidori Bjelici

Sa Isidorom Bjelicom sam uspostavila kontakt septembra 2015. Jedna moja klijentkinja, koja je Isidorina poznanica i koja je želela da na neki način pomogne Isidori, predlozila joj je da mi se obrati. Inače o svojim klijentima ne pišem nikada javno, pogotovu ne iznosim njihov identitet. Ali Isidora koja javno govori o svojoj bolesti i terapijama kroz koje prolazi je sama više puta spomenula da radi samnom.

Podsticaj da napišem javno ovaj tekst je što sam u nekoliko navrata pročitala na društvenim mrežama insinuacije i napadaje na Isidoru da je ona sama izmislila svoju bolest. Iako nikada ne ulazim u javne diskusije, sada sam ipak odlučila da to uradim, jer kao Isidorin terapeut sam bila svedok njenih najvećih patnji i bila uz nju dok je prolazila mnoge krize.

Prvi kontakt sa Isidorom je bio preko skajpa. Isidora je bila totalno utučena, marker hiljadu i nešto, prognoze očajne, mora po četvrti put na novi ciklus hemoterapije. Njeno prvo pitanje postavljeno meni: “Plašim se da ću umreti. Šta da radim sa tim strahom?” Ja sam joj odgovorila: “Normalno je da imate strah. Svi ćemo jednom umreti. Ali mnogi ljudi ne razmišljaju o smrti. Razlika je u tome što Vi stalno o tome razmišljate.” I tako je počeo naš rad. Isidora je odmah poželela da dođe u Beč kod mene na individualne tretmane. Ali ja sam se baš tada spremala da idem u Skoplje jer sam bila pozvana da održim predavanje na Prvoj Balkanskoj konferenciji za Duhovnost. Koja koincidencija: i Isodora se isto  spremala da ide u Skoplje na hemoterapije, jer se tamo nalazi najsavremenija bolnica na Balkanu za onkološke bolesti – Acibadem Sistina. I dogovorile smo se da prvi ciklus tretmana umesto u Beču odradimo u Skoplju. Moj prvi susret uživo sa Isidorom: Krhka nežna žena, sa tamnim kolutovima oko očiju. Nežan osmeh i izjava: “Još mogu da se osmehujem, a i centar za humor mi još radi. Njega rak još nije zahvatio.”

Iako već dvadeset godina radim sa klijentima, videla sam mnoge bolesne ljude, na momente sam u radu sa Isidorom dolazila do ivica sopstvenih granica. Bila je toliko iznurena, toliko slaba i nemoćna…  Počele bi sešn i ona je nakon desetak minuta bila već umorna i skliznula bi u san, gubila se. Ja sam sedela pored nje i pitala se: “Bože kada si me uveo u sve ovo, pokaži mi put kako da joj pomognem?” U tim trenucima sam je samo posmatrala, prevrtala po glavi stotine tehnika da bih našla nešto u tom trenutku najdelotvornije, a zatim sam se usredsredila samo na njen slabašni dah, podesila svoje disanje u sinhronicitetu sa njenim i slala joj ljubav. Na momente sam mislila da uopšte ne diše. A zatim bi se trgnula iz te omamljenosti, polako otvorila oči i rekla –  ajde nastavljamo.

Naš treći sešn: Upravo se vratila sa hemoterapije. Ja je učim svesnom disanju uz specijalnu muziku. Dva udaha i ponovo se gubi. Ja se povezujem sa njenom dušom i obavijam je ljubavlju. Isidora se budi, čuje omamljive zvuke jedne melodije u pratnji bubnjeva i kaže: “Oh, kako je divna ova muzika. Tako bih rado zaigrala, samo da mogu”. Ja joj kažem: “Pa možeš, ajde.” I ona polako ustaje. Ja počinjem da plešem i kažem joj: “Ovo je kvantni ples, predaj se melodiji, ona će da vodi tvoje telo.” I Isidora počinje da se pokreće, zvuci bubnja vode njene pokrete. Na licu joj se pojavljuje smešak, oči su joj zatvorene. Mi plešemoooo, u ritmu muzike za ples, mi plešemooo. U jednom trenutku otvara oči i s jednim dubokim oduševljenjem kaže: “Sonja, sveje tako divno, osetila sam, osetila sam tu povezanost sa samom sobom, sa svime oko mene, sa celim Univerzumom… Sonja samo je ljubav u meni i oko mene, nema straha, nema straha” i suze radosnice joj skliznu kroz upijene obraze.

Narednog dana, posle njene hemoterapije smo pozvane na jedan dvočasovni intervju u jednoj skopskoj televiziji. Isidora dolazi sa hemoterapije pravo u studio. Jedva ide, tetura se, ali naoružana je osmehom i ljubavlju. I priča otvoreno o svojim krizama, o svojim padovima ali je isto i puna zahvalnosti za svoju bolest, jer joj je upravo bolest pomogla na njenom putu duhovnosti i lične transformacije. Naučila je da voli i prašta i ne osuđuje. Postala je mekša i ljupkija. Kroz te izjave pomaže mnogima koji su u istoj ili  sličnoj situaciji.

I tako, naš rad se nastavlja dalje na skajpu. Radimo na svim nivoima, mentalnom, energetskom, emotivnom, pretresamo njen život, bavimo se mnogim pitanjima, diskutujemo o životu, smrti, Bogu, večnosti… Isidora se hrabro suočava sa svojom tamnom stranom, dozvoljava sebi da ulazi u najtamnije kutke svoje duše, suočava se hrabro sa osećajem straha… Svesna je da pored medicinskih terapija treba da radi i na svojoj duhovnosti i da u sebi traži ključ samoisceljenja. A onda joj jednog dana kažem: ” E sada ćemo da radimo jednu specijalnu vežbu. Vodiću te kroz iskustvo smrti.” Štaaa?, uzviknula je. ” E to je za mene previše”. Ali Isidora je heroina, naravno da je iskustveno prošla vežbu. I naravno da je posle toga ponovo uplovila u još dublji sloj ljubavi.

Ja razumem sve one koji ne veruju da je Isidora uopšte bila bolesna. Zaista je u to teško da se poveruje. Jer Isidora je svojim ponašanjem u toku procesa svoga isceljenja porušila mnoge tabue. Ti tabui vladaju ne samo na Balkanu već i u mnogim drugim zemljama. Ponašala se sasvim suprotno stereotipima o teško bolesnoj osobi i to bolesnoj od raka. I ne samo bolesnoj od raka, već osobi koja je po četvrti put bolesna od raka. Ona je porušila tabu da je bolest kazna, da tako teški bolesnici trebaju da budu tužni i patetični, propalih lica, da se kriju, da im nije do nidočega, a kamoli da se tamo lickaju i menjaju šešire. Ili pak izdaju knjige! I često se dešava da ljudi koji ruše tabue budu shvaćeni kao šarlatani, lažovi ili manipulanti.

Naravno kada govorimo o drugima, uvek ustvari govorimo o sebi. Ljubav vidi ljubav, zlo vidi zlo.

Isidora je shvatila da bolest nije kazna, već da joj je data da kroz nju nešto nauči. Da nauči da voli i širi ljubav. I da nauči da voli sebe. I naučila je da se ne ljuti na one retke ali bučne glasove koji je kritikuju, ismejavaju i šire “dokaze” da je prevarant i da nije nikada uopšte ni bila bolesna. Postala je svesna da ljudski Um može da bude mnogo zamagljen. Ali shvatila je da čovek nije njegov Um i tako je prestala da osuđuje i da umesto toga često boravi u bezgraničnoj ljubavi.

I Isidora ta svoja saznanja nesebično deli kroz svoje knjige, blogove i intervjue. Isidora je pravi misionar ljubavi. A ljubav je najveći pokretač samoisceljujućih snaga organizma.

Sonja Simonovska
www.lens.co.at